Život i san?

Postoji jedan san koji smo sanjali, za koji smo se borili… ili sam ja to verovao da se svi borimo za isti san? Neki od nas su se sigurno borili za bolje danas i dočekali smo to danas. A kako taj san izgleda sada i kako bi trebao da izgleda? Priznajem da možda grešim, ali on mi definitivno ne izgleda onako kako mi ga opisuju moji sunarodnici i kako on danas izgleda. Ne prihvatam ga, zapravo ga odbacujem, premda ga svesno vidim.

Mnoge bithe za njega su se sada očigledno završile, i imam osećaj da nismo puno toga naučili obzirom da ništa nismo osvojili. I iz tog razloga, najviše me brinu one koje još nisu ni počele. Bojim se da bitke i dalje bijemo pogrešnim oružjem i ne pogrešnom mestu. Borimo se sa posledicama, umesto da se borimo sa uzrokom.

San?

Divne su to uspomene, svi ti ratovi, sankcije, heroji, patriote, divlje šalteruše, iskrivljene vrednosti, restrickije i nestašice svega što postoji, redovi za sve, iflacije, rasprodaje, prevare, izbori, demonstracije, prodane duše, šverceri, obećanja, odlični putevi, najbrže pruge, mržnja, rasizam, štrajkovi, sponzoruše, nacionalizam, sexizam, afere, sjajna muzika i ceca, još  bolja televizija, koripcija, veliki brat, tajkuni, izbeglice, neka sranja bez alternative, nike, barikade, krize, neki hulagni, neki navijači, neki prodati, neki prodani, neki oteti, mnogi poubijani, svi prolupali, EU tri lepe…

Srećom sve smo to zaboravili, pa da, uspomene služe tome da se što pre zaborave. Zar ne? Zato i volimo devedesete. Zaista je bilo lepih stvari, a sada ih imamo još više. Sve je to normalno, to je sve što bi svako poželeo svojoj deci. Zato se ni ne trudimo da išta promenimo.

Recite mi samo kome da se zahvalim i načestitam mile nove godine?

I sve navedeno se dešava zato što mi želimo novi telefon, veću kuću, besna kola, novu etiketu, novu medalju i plačemo i plačemo za onim stvarima koje nemamo. Najčešće postavim jedno pitanje ljudima koji mi govore o tim stvarima za kojima žude:

Zapitajte se koga je to zaista briga i tu ćete naći odgovore.

Nije sve tako crno

Svet nije crno ili belo. Više je siv nego išta drugo, i to samo zahvaljujući nama. Što se mene tiče ne bi trebali nikakve boje da dodajemo svemu tome, jer su suvišne. Potrebno je da bude čist i proziran kao voda, jer je zapravo jednostavan.

Život je jednostavan, potrebna ti je energija ( hrana, voda ), sklonište i da to sa drugima zdravo i srećno deliš ( ljubav ). Sve ostalo nije bitno, zapravo mnoge stvari kojima su ljudi opsednuti su često totalno nebitne i prekosutra ih se niko neće ni sećati. Ta opsesija se često pretvara u očaj, a očaj je ono što ovom svetu daje sve te boje i čini vodu mutnom.

Istina je da smo sposobni za divne stvari, samo ih iz nekog razloga stidljivo činimo. Znam da možemo.

Istina je da tražim prave vrednosti u svakome, jer ih ima svako. Samo su ljudi posvećeni stvarima koje nisu bitne, nisu zaista bitne.

Istina je da mi mnogo toga više nije bitno i istina je da se mnogo bolje osećam, zapravo osećam se dobro. I samo toliko i želim.

When I was 5 years old, my mother always told me that happiness was the key to life. When I went to school, they asked me what I wanted to be when I grew up. I wrote down ‘happy’. They told me I didn’t understand the assignment, and I told them they didn’t understand life.
― John Lennon

Istina je i to da možda grešim, često sam svestan da ne gledam na svet kao oni koji me okružuju. Ne doživljavam ga kao oni i ne dotiču me stvari koje njih zadivljuju. I već duže vremena nemam želju da ikoga ubeđujem u svoje stavove, objašnjavam svoje poglede, opišem svoja razmišljanja. Sve što radim jeste da se maksimalno trudim da ih pitam i slušam. Želim da oni mene ubede u njihove stavove, poglede i razmišljanja. Ako su zaista toliko veliki i bitni, neka mi to objasne i pomognu mi da zaplovim sa njima.

U svemu ovome leži odgovor i zašto više ne pišem aktivno na blogu.

Često, mogu da razumem, mogu i da prihvatim, ali ne mogu da učestvujem u njihovom snu.